"Vera Ivković rođena je 16. januara 1949. godine u Lazarevcu. Pripada mlađoj generaciji naših interpretatora, tom talasu nove pesme koja godinama već dominira u našem folkloru.

Pesmom je počela da se bavi 1966. godine, položila je audiciju u Radio-Beogradu, ali onda o nekoj karijeri nije ozbiljno razmišljala. Nekoliko duetskih ploča sa Danilom Živkovićem skrenule su pažnju muzičkih producenata, pa je Vera počela i samostalno da snima. Prvi uspeh postigla je s pesmom "Muž mi pije, 'al se krije", koja je na ploči dostigla i zlatan tiraž. Slede "I bez tebe sunce sija", "Suza na pismu", "Joj, svi su takvi", "Poslednji dan, poslednja noć" i "Vesela sam lepa žena", rumunska narodna pesma, raspevana i dinamična, u kojoj najviše dolazi do izražaja Verini pravi kvaliteti — lepa boja glasa, nijansiranje, lako pevanje. Tu naizgled laku pesmu nije ni najmanje lako pevati na pravi način, a Vera Ivković je to uspela.

Posle četrnaest snimljenih ploča, bezbrojnih koncerata i nekoliko festivala, sazrela je u pevača, koji je sam sebi prokrčio put do reda najistaknutijih interpretatora.

Na Beogradskom saboru 1973. godine bila je veoma zapažena njena interpretacija pesme "Lejla", koja je ubrzo postala hit, a i danas je rado slušana. Iste godine pevala je i na večeri izvornih pesama u duetu sa Acom Trandafilovićem jedan stari vojvođanski zapis "A što mene moja nana kara, što ja ljubim lolu sirotana".

Veri se dopao vojvođanski melos, shvatila je da joj, kako se to obično kaže, leži, pa je počela da traga, da uči i sluša "prečanske pesme". Tako se u jednoj televizijskoj emisiji predstavila u sasvim novom pevačkom svetlu i prijatno iznenadila kao interpretator popularne melodije "Širok Dunav, ravan Srem".

To je bila njena druga audicija koju je uspešno prošla, pa je svoj repertoar postepeno proširila drugim vojvođanskim pesmama, već pomalo i zaboravljenim. Na koncertima "testirala" je publiku, pevajući baš te divne pesme kada je dobila podršku i ohrabrujuće aplauze, Vera Ivković je postala sigurna da je tu blizu onoga onoga za čim je tragala..."

VERA IVKOVIĆ UMRLA OD TUGE ZA ĆERKOM!

Pevačica nije mogla da preboli smrt svoje mezimice. Odlazak supruga samo je pojačao tugu. Ubrzo je i sama teško obolela

Život je nije mazio!

Vera Ivković je preminula u domu za stara lica u Rumi u 63. godini života.

Bila je miljenica ljubitelja dobre narodne pesme, ali ne i sudbine.

Oni koji su je poznavali kažu da nije mogla da preboli gubitak ćerke Maje, koja je od neizlečive bolesti umrla u 27. godini. Smrt supruga bila je samo kap u prepunoj čaši. Ubrzo se i sama razbolela.

Vera je 2006. godine doživela moždani udar, da bi već 2007. bila smeštena u gerontološki centar "Srem" u Rumi.

Njen sin Vlada Živković rekao je 2008. za nedeljnik Puls da se njegova majka mnogo mučila.

— Teško se borila s bolešću moje sestre Maje. To ju je koštalo zdravlja. Maja je rano obolela, u 15. godini, bolest je bila neizlečiva i umrla je u dvadeset sedmoj. Mama i tata su sve učinili da joj pomognu. Pomoć su tražili svuda. Nažalost, nije joj bilo spasa.

Majina smrt je pokosila majku, a ubrzo je umro i otac — rekao je tada Verin sin, koji se o majci najviše brinuo otkad je obolela.

U Centru za stara lica prihvatili su je kao člana porodice. Njena prijateljica i koleginica Anđelka Govedarević ispričala je za Puls pre četiri godine da je Vera uvek volela da se smeje, ali da nije mogla da podnese da njene ćerke nema.

— Ona je ranije imala taj divni osmeh, toliko je volela da se smeje. Stalno smo jedna drugu zasmejavale. Jednom smo se i pred Titom usred pesme tako zasmejale. I sada pokušavam da iz nje izvučem osmeh. Uspem, nakratko, ali onda se ponovo povuče u sebe, krenu joj suze i samo doziva Maju — ispričala je tada Anđelka.

"Vera je bila i ostala simbol jednog vremena, a njen zvonki i predivan glas još dugo će ostati u sećanju onih koji su joj se divili i poštovali".

"Nikada nije bila zvezda, ali lepota njenog glasa, melodijska šarolikost u interpretaciji doprineli su da je publika voli, a njene pesme i danas žive kao svedoci jednog vremena".

riznicasrpska