Vasa Jovanovic

Vasa Jovanović (1872—1943)
Savremenik Mite Oreškovića, bio je Vojvođanin VASA JOVANOVIĆ, (rođen 13.1.1872. godine u Novom Sadu). Iako samouk (u muzičku umetnost upućivao ga je kompozitor i dirigent Dragutin Hruza, Čeh, koji je službovao u Vukovaru) bio je jedan od najvrsnijih vojvođanskih tamburaša i gotovo je celog života imao "svoju školu" u kojoj je obrazovao mnoge tamburaše. Njegov orkestar, koji je u to vreme bio najbolji u Bačkoj gostovao je po Austro-Ugarskoj, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Rumuniji, Češkoj, Rusiji i Engleskoj. Tokom I Svetskog rata boravio je u Parizu, gde je 17.8.1917. godine napisao i koračnicu SLOBODA. Priredio je 77 SMESA NARODNIH PESAMA I IGARA za tambure i komponovao je 50 koračnica od kojih su najpoznatije KOVILJ, STRAŽILOVO, MARŠ UDRUŽENJA, VARDAR, VARDAR, NEMANJIĆ i BEZIMENI MARŠ — još 1943. godina, za vreme okupacije, koji je po njegovoj želji kasnije nazvan NARODNI FRONT. Osim navedenih koračnica Vasa Jovanović je autor i kola NESTAŠKO, DANICA i drugih kojih je bilo ukupno 15. Umro je 21.6.1943 godine u Kovilju.

Podatke o kompozitoru i tamburašu Vasi Jovanoviću (Novi Sad, 1872 — Donji Kovill, 1943) ne tražimo u enciklopedijama, tamo ih nećemo naći. On za našu muzikologiju gotovo da ne postoji. O njemu su malo pisali neki listovi za vreme prošlog rata (ILUSTROVANA NEDELJA i SRPSKO KOLO u Novom Sadu) Ono malo što je pisano, to je bez velike vrednosti, jer su podaci nesigurni, sa dosta proizvoljnosti i senzacionalizma, nepotpuni. A Vasa Jovanović zaslužuje da se o njemu zna mnogo. Imao je život bogat i zanimljin, a stvorio je i ostavio za sobom lepo delo.

Sa muzikom se, kao dete, upoznaje preko tamburaša u očuhovoj gostionici u Donjem Kovilju, ali je najviše naučio i muzičku pismenost savladao kod Čeha Karela (Dragutina) Hruze, kompozitora i tamburaša, privatno. U Srba tada još nije bilo nikakve muzičke škole. Muziku, tj. muzičku pismenost učio je sa velikim žarom. Sa svojih devetnaest godina kreće po Evropi na turneju koja će trajati, sa kraćim prekilima, preko dvadeset godina. Svira u Rusiji, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, Rumuniji, Engleskoj, Češkoj, Austriji, Mađarskoj. To su bile godine kada je njegov tamburaški zbor BELI ORAO (osnovan 1901) stekao veliki ugled, godine kada se "uveče obuvao, a ujutru izuvao", nastupajući u najuglednijim koncertnim salama Odese, Berlina, Lajpciga, Drezdena, Budimpešte, Breslave, Zagreba, Novog Sada, Praga, Pariza, Londona, Haga, Anversa, Brisela, Beograda, Galca, Bukurešta... Ovu turneju prekida pred I svetski rat, da bi je u ratu prinudno nastavio, povlačeći se preko Albanije u Francusku, deleći tešku sulbinu svoga naroda.

Rodoljub i napredno orijentisani Jovanović, direktor i prva tamburica, oduševljava publiku svojom virtuoznošću, svojom privlačnom pojavom i lepim baritonom. Za svaki nastup pred publikom članovi ansambla su oblačili nacionalne nošnje. Skupocena odeća iz Šumadije, Crne Gore, Hrvatske ili rodnog kraja Vojvodine, bila je uvek obavezni deo njihovog prtljaga. U ono doba srpska trobojka se vila za vreme koncerata Jovanovićevog tamburaškog zbora po evropskim metropolama. A to su godine kada je Vasa Jonanović bio austrougarski državljanin!

Na toj svojoj dugoj turneji Jovanović je stekao veliki broj poznanika i prijatelja, o čemu i danas svedoče debeli albumi sačuvanih fotografija i razglednica. Članovi njegovog zbora bili su najviše ljudi iz njegovog Kovilja, ali ih je bilo i iz drugih krajeva Vojvodine, Hrvatske, Bosne, Slovenije, Češke i drugih zemalja, raznih nacionalnosti. Među njegovim učenicima je bilo od Roma do Nemaca. Mnogi su tamburu zavoleli zahvaljujući baš Jovanoviću. Strpljiv, blag, taktičan, pošten i širokogrud, sa "večntim" smeškom na usnama, lako je osposobljavao nove tamburaše kojih je bilo preko stotine (čija se imena znaju). Taj pedagoški rad Vase Jovanonića treba posebno istaći.

Član Jovanovićevog BELOG ORLA bio je, pored ostalih, i Novosađanin Marko Nešić (1873—1938), poznati kompozitor. tamburaš, pesnik, esperantista, jedan od prvaka naprednog radničkog pokreta u Novom Sadu između dvaju ratova. Tu je i Markova supruga Mileva, zatim romantična Vasina ljubav, lepa Nemica Olga Kvicau i mnogi drugi, znani i neznani.

Vasa Jovanović se nije bavio političkim radom. Sav se bio posvetio muzici, tamburi. Ali, boraveći u Nemačkoj, gde se onda kuvala napredna socijalistička i komunistička misao, i on je bio zahvaćen naprednim idejama. U Lajpcigu je, na primer, boravio istih godina (1900. i 1901 kada je Lenjin tamo štampao svoju ISKRU. Na svojem repertoaru, sastavljenom pretežno od srpskog narodnog melosa i dela ozbiljne muzičks literature, imao je Jovanović i revolucionarne melodije. Marko Nešić 1903. godine moli da mu Vasa pošalje iz Lajpciga u Novi Sad reči MARSELJEZE, što ovaj rado čini. Tako su Jovanović i Nešić izvodili ovu kompoziciju mnogo pre nego što će je 1909. na naš jezik prevesti D. Kapetanović i što će tek od 1911. biti izvođena u pevačkim društvima ondašnje Vojvoline. U zaostavštini Vase Jovanovića nađena je i aranžovana INTERNACIONALA, a poznata prolteterska pesma BUDI SE ISTOK I ZAPAD ukomponovana je 1937. u Jovanovićevu koračnicu NARODNI FRONT.

U početku pravi proleter koji živi samo od svoje tambure, Jovanović je po svojsm socijalnom položaju morao biti napredno opredeljen. To će doći do izražaja kada bude uvideo kakva se bura podigla iz njemu mile Nemačke, kada fišizam bude i njemu došao u pohode. Za vreme prošlog rata fašisti odvode njegove sinove, a njega i porodicu zlostavljaju. To njegovo srce nije moglo izdržati. Umro je ne dočekavši kraj rata, ne dočekavši da još jednsm vidi sinove. A ni Vasinim sinovi Miloš i Milutin nisu dočekali kraj rata. Za slobodu su, kao i mnogi drugi, dali svoje mlade živote.

Ono što će Vasu Jovanovića staviti u red poznatih imena srpske muzike, to su, koliko njegovo propagiranje naše muzike, njegov pedagoški rad, toliko i njegove kompozicije. To su gotovo isključivo instrumentalna dela, komponovana i aranžovana za tamburaški zbor. Najviše je koračnica, igara i potpurija (SMESA) narodnih melodija: srpskih, mađarskih, rumunskih, nemačkih i raznih slovenskih naroda. U Jovanovićevom radu značajno mesto zauzimaju dobri aranžmani za tamburaški zbor klasične i popularne muzičke literature.

Iako je tek 1974. goline štampana jedna Jovanovićeva kompozicija, one su se decenijama ipak u prepisima širile i izvodile i kod nas, i u inostranstvu. Postoje uveravanja Jovanovićevih učenika i rodbine da je njegov zbor snimio negde dve gramofonske ploče oko I svetskog rata (možda i pre). Neki od učenika i rodbine su imali te ploče, ali u kompozitorovoj zaostavštini o tome nema podataka. Postoji samo nada da se do tih podataka sigurno dođe.

Slične teme: