Aleksandar Dima

Aleksandar Dima


[Samo registrovani korisnici mogu videti linkove. Kliknite ovde da se registrujete...]

Aeksandar Dima (Dumas Davy de la Pailleterie), poznatiji kao Aleksandar Dima otac (Alexandre Dumas père) je bio francuski dramaturg, pisac i jedan od začetnika romana – feljtona. Rođen je 24. jula 1802. godine u Viler Kotjeu na severu Francuske, a preminuo 5. decembra 1870. godine u gradu Djep u Gornjoj Normandiji. Njegova dela su prevedena na brojne svetske jezike i jedan je od najčitanijih francuskih književnika. Mnogi istorijski romani, poput „Grof Monte Kristo“, „Tri musketara“ i „Dvadeset godina kasnije“ su prvobitno objavljivani u serijalima. Njegova dela su od početka 20. veka doživela preko dve stotine ekranizacija. Kao mladić je stigao u Pariz kako bi postao advokat, ali je književnu karijeru započeo pisanjem predstava. Osim toga, Aleksandar Dima je pisao tekstove za časopise i putopise. U Parizu je 1840. godine osnovao Istorijski teatar (Théâtre Historique).

Nakon što je Napoleon III 1851. godine došao na vlast, Dima je napustio Francusku. Jedno vreme je živeo u Belgiji, Rusiji i Italiji gde je osnovao časopis „Nezavisnost“ („L’Indépendent“). U Pariz se ponovo vratio 1864. godine. Imao je barem četvoro dece iz nezvaničnih veza od kojih je najpoznatiji Aleksandar Dima sin (Alexandre Dumas fils), književnik poznat po delima „Dama s Kamelijama“, „Afera Klemanso“ i drugima.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Aleksandar Dima je rođen 1802. godine u Viler Kotjeu. Otac mu se zvao Tomas Aleksandar Dima (Thomas-Alexandre Dumas), a majka Mari-Lu Elizabet Labore (Marie-Louise Élisabeth Labouret). Imao je dve starije sestre Mari-Aleksandrine (Marie-Alexandrine) i Lu-Aleksandrine (Louise-Alexandrine) koja je preminula pre njegovog rođenja. Tomas Aleksandar je rođen u francuskoj koloniji Sent Dominik (današnji Haiti). Bio je sin francuskog plemića i generala markiza Aleksandra Antoana (Alexandrea Antoine Davy de la Pailletere) i robinje afro-karipskog porekla Mari-Seset Duma (Marie-Cessette Dumas). Otac ga je kao dečaka doveo u Francusku, gde se školovao u vojnoj školi i kasnije pridružio vojsci. Prezime Dima je uzeo od majke, nakon što je prekinuo kontakt s ocem. Do 31. godine je stekao čin generala, te postao prvi vojnik afričkog porekla sa tim činom u istoriji francuske vojske. Aleksandar Dima je po završetku srednje škole, upisao pravni fakultet u Parizu, ali je njegov život krenuo u sasvim drugom smeru.

Karijera

Dok je radio za vojvodu Luja Filipa (kasnije kralja Francuske), Dima je počeo da piše članke za časopise i pozorišne komade. Njegova prva predstava „Anri III i njegova suđenja“ („Henri III et sa cour“) nastala je 1829. godine. Sa samo 27 godina, susreo se sa pozitivnim reakcijama publike i kritike. Zato je sledeće godine napisao predstavu „Kristin“ („Christine“) koja je vrlo brzo postala popularna. Godine 1830. učestvovao je u revoluciji zahvaljujući kojoj je svrgnut kralj Šarl X (Charles Philippe) i na presto došao Dumasov prijatelj, Luj Filip, vojvoda od Orleansa. Tokom prvih pet godina njegove vladavine, stanje u državi je bilo haotično. Vladali su neredi među nezadovoljnim republikancima i siromašnim radnicima. Međutim, početkom industrijalizacije poboljšalo se stanje i u ekonomiji. Prestanak cenzure štampe pomogao je da Dima postane jedan od najznačajnijih i najtraženijih pisaca u Francuskoj. Posle nekoliko vrlo uspešnih pozorišnih komada, počeo se baviti pisanjem romana.

Premda ga je privlačio pomalo ekstravagantan način života zbog koga je uvek trošio više nego što je zarađivao, pokazao se kao vešt biznismen. Zato je roman „Kapetan Pol“ („Le Capitaine Paul“) 1838. godine počeo da objavljuje u delovima. Osnovao je svoj studio u kome su pisci pisali na stotine priča, ali je svaku lično čitao, dorađivao i objavljivao. U periodu od 1839. do 1841. godine Dima je uz pomoć nekoliko prijatelja sastavio zbirku eseja „Crimes Célèbres“ o najvećim zločinima u evropskoj istoriji. Sarađivao je i sa Augstinom Grisejeom (Augustin Grisier), majstorom mačevanja, na svom romanu koji je 1840. godine objavljen pod nazivom „Majstor mačevanja“. Ruski car Nikolaj je zabranio da se roman prodaje u Rusiji, te sve do njegove smrti nije dopuštao Dimi da poseti njegovu zemlju. Sarađivao je i sa Augustom Makeom (Auguste Maquet) sa kojim je završio na sudu jer je Make smatrao da bi trebao dobiti veću zaradu zbog uspeha kratkog romana „Žorž“ iz 1843. godine. Sud je naredio Dimi da mu dâ više novca, ali ne i autorska prava na delo. Popularnost njegovih romana se prenela i na druge evropske zemlje, te su prevođeni na engleski, španski, italijanski i mnoge druge jezike. Od toga je zarađivao velike sume novca, ali je često bio na ivici bankrota jer je pare trošio na raskošan život i brojne ljubavnice. Njegovi savremenici su zapisali da ih je bilo čak 40.


Na imanju Le Port Marli, nedaleko od Pariza 1846. godine je sagradio seosku kuću u kojoj je napravio svoj studio. Gosti su mu bili poznanici i prijatelji, ali i brojni stranci koji su iskorištavali njegovu velikodušnost. Dve godine kasnije, suočen sa velikim finansijskim poteškoćama, rasprodao je celokupnu imovinu. Pisao je u širokom spektru žanrova, smatra se da je tokom života objavio više od 100 000 stranica različitih tekstova. Na putovanjima u Španiju, Italiju, Nemačku, Englesku i Alžir pisao je svoje utiske, te ih objavljivao u vidu putopisa. Nakon što je kralj Luj Filip svrgnut sa prestola, a Napolen III (Charles-Louis Napoléon Bonaparte) izabran za prvog predsednika Francuske Republike, Dima je pao u „nemilost“. Zbog toga, ali i velikih dugova koje je napravio u Parizu, 1851. godine je pobegao u Brisel. Odatle je 1859. godine preselio u Rusiju. Živeo je u Sant Petersbugu, Moskvi, Kazanu, Astrahanu i gruzijskom Tbilisiju. Svoje avanture sa putovanja pretočio je u vrlo popularne putopisne knjige.


Kada je 1861. godine Viktor Emanuel Drugi (Vittorio Emanuele II) Italiju proglasio Kraljevinom, Dima se preselio na Apeninsko poluostrvo. Učestvovao je u pokretu za ujedinjenje Italije, osnovao i vodio časopis „Independente“, te se družio sa revolucionarom Đuzepeom Garibaldijem (Giuseppe Garibaldi). Obojica su poštovali liberalna republikanska načela i divili se Slobodnom zidarstvu. Dima se u Pariz vratio 1864. godine, te je objavio putopisne knjige o Italiji. Uprkos aristokratskom poreklu i velikom književnom uspehu, često se suočavao sa diskriminacijom zbog boje kože. Zato je 1843. godine napisao kratki roman pod nazivom „Žorž“, koji se bavio pitanjima rase i posledicama kolonijalizma. Čoveku koji ga je vređao zbog njegovog afričko porekla, Dima je odgovorio: „Otac mi je bio mulat, deda mi je bio crnac, a pradeda majmun. Vidite, gospodine, moja porodična loza započinje tamo gde vaša završava.“

biografija.org

Privatni zivot

Aleksandar Dima je vodio vrlo buran život. Sa književnim uspehom dolazio je novac, a samim tim je i njegova naklonost prema raskošnom životu i brojnim ženama je rasla. 1. februara 1840. godine oženio je glumicu Idu Ferie (Marguerite-Joséphine Ferrand), ali sa njom nije imao decu. Poznato je da je iz vanbračnih veza imao najmanje četvoro dece. Sa krojačicom Meri-Lu-Ketrin Labej (Marie-Laure-Catherine Labay) je 1824. godine dobio sina Aleksandra. Aleksandar Dima mlađi je takođe postao uspešan dramaturg i romanopisac, a poznat je i po nadimku „Sin“. Sa Belom Kreslamer (Belle Kreslamer) Dima je 5. marta 1831. godine dobio ćerku Mari-Aleksandrine Dima (Marie-Alexandrine Dumas), a sa Emeli Kordie (Emélie Cordier) ćerku Mikaelu (Micaëlla-Clélie-Josepha-Élisabeth Cordier). Dima je imao i sina Henrija Bauera (Henry Bauer), ali ime njegove majke nije poznato.

Među više od 40 ljubavnica bila je i poznata američka glumica Ida Menken (Adah Isaacs Menken). Upoznali su se u Parizu na vrhuncu njene karijere. Ida je bila čak duplo mlađa od francuskog pisca. Sa piscima Viktorom Igoom (Victor-Marie Hugo), Šarlom Bodlerom (Charles Pierre Baudelaire), Eženom Delakroom (Delacroix Ferdinand Victor Eugèn), De Balzakom (Honoré de Balzac) i Žerardom de Nevalom (Gerard de Nerval), Dima je jednom mesečno pušio hašiš u jednom pariskom hotelu. U čuvenom romanu „Grof Monte Kristo“ postoji nekoliko referenci na ovu njegovu naviku.

Poslednji dani i nasleđe francuskog književnog velikana

Aleksandar Dima je preminuo 5. decembra 1970. godine, šest meseci nakon svog 68. rođendana, a njegovo telo je pokopano nedaleko od porodične kuće. Iza sebe je ostavio na hiljade dela koja su prevedena na više od stotinu jezika. Na temelju njegovih knjiga nastalo je preko dve stotine filmova. Smatra se jednim od najčitanijih francuskih autora svih vremena. Godine 1970. jedna od najprometnijih stanica metroa u Parizu je nazvana njegovim imenom. Francuski predsednik Žak Širak (Jacques René Chirac) je 2002. godine, na proslavi dvestote godišnjice Diminog rođenja, njegove posmrtne ostatke prosuo u mauzolej pariskog Panteona, gde počiva pepeo mnogih slavnih Francuza. Dela Aleksandra Dime danas se proučavaju u mnogim školama i fakultetima širom sveta. Mnogi kolekcionari su uspeli da sakupe neobjavljene rukopise francuskog pisca koji se nalaze u muzejima. Seoska kuća u blizini Pariza gde je napisao mnoga svoja dela je obnovljena i pretvorena u muzej koji svake godine poseti nekoliko stotina turista iz celog sveta.

Najpoznatija dela Aleksandra Dime

1844. Tri musketara (Les Trois Mousquetaires)
1845. Dvadeset godina posle (Vingt Ans Après)
1845. Une Fille du Régent
1845. Kraljica Margo
1845. Vitez Crvene Kuće
1845-46. Grof Monte Kristo
1846. Les Deux Diane
1846. Gospođa de Monsoro
1846-48. Joseph Balsamo
1847. Le Vicomte de Bragelonne ou Dix ans plus tard
1847. Četrdeset i pet čuvara
1849-50. Kraljičina ogrlica
1850. Crni tulipan
1853. Ange Pitou
1853-55. Grofica de Šarnu
1857. Zlatni razbojnici
1869. Le Chevalier de Sainte-Hermine

biografija.org